Slađana Radovanović, u emisiji TV LAV Plus.
Da li je pristupačnost jednaka za sve?
U našem zakonodavstvu tj. Zakona o planiranju i izradnji definisano je da moraju da se ispune standardi kako bi se svim građanima omogućio nesmetan pristup, međutim u praksi se često susrećemo sa nepoštovanjem ovih odredbi, naime, često je da su barijere u arhitektonskom smislu.
Pristupočnost je normalna stavka za svakoga od nas, jer vi ne znate u kojem delu života ćete biti dovedeni u situaciju da vam to treba. “Kosa Ravan, na primer, nije samo za osobe sa invaliditetom. Ona je namenjena i majkama sa decom i starim licima sa otežanim kretanjem, kao npr. da vam je noga u gipsu ili da ne možete trenutno da savijete koleno, kako ćete se uspeti popeti uz te stepenice?”, pita se Slađana i dodaje: “Ono što ja uvek gledam da naglasim, invaliditet ne bira godine, ne bira pol jednostano u nekom segmentu života može da se desi da dođete u tu situaciju, da vam to treba, da ste, što se kaže, bespomoćni. Tako da kada ja dođem u situaciju da stojim ispred nečega što neko naziva pristupačnošću, a ja trebam još dvoje ili troje ljudi da mi pomognu, onda to nije pristupačnost.”
Slađana u daljem razgovoru napominje koji su sve to javni a i komercijalni objekti i dalje nepristupačni osobama sa invaliditetom u Čačku, kao i to da se i pored zakonskih regulativa u planiranju i izgradnji još uvek nije dovoljno razvijena svest da to nešto nije moranje kao što je postavljanje rampi ili drugih elemenata za savladavanje visinskih razlika nego je to potreba.
Osobe sa invalitetom se jako teško odlučuju i na neki samostalni život i da izađu, pogotovo kod ljudi kod kojih je invalitet nastupio u zrelim godinama života. O značaju udruženja koja okuplja osobe sa povredom kičmenog stuba, kao što je Udruženje paraplegičara Slađana je istakla značaj pogotovo za osobe kod kojih invaliditet nastaje kasnije, kao i to da njoj lično udruženje ne znači puno, jer je u invalidskim kolicima od najranijeg života te je svoj život gradila van bilo kog udruženja.
Kulturni centar Čačak pozitivan primer dobre prakse za pristupačnost OSI
Da ne bi samo govorili negativno o pristupačnosti, Slađana je istakla i pozitivan primer u praksi. a to je kulturni centar Čačak koji je prilagođen osobama sa invaliditetom, a u funkciji je i lift koji ima pristup gornjem holu i velikoj sceni. Istakla bih zaposlene i njihovo zalaganje da se se to opremi, i mogu reći da je na svetskom nivou za razliku od npr. bioskopa u Čačku koji je na žalost nekada bio jedini bioskop u ovom delu Srbije za osobe sa invaliditetom, gde su OSI mogle samostalno da uđu i da sa svom ostalom populacijom pogledaju film. Na žalost, konstatuje Slađana, to više nije tako.
Ustavom Republike Srbije zabranjena je svaka diskriminacija, uključujuči diskriminaciju osoba s invaliditetom, ali dešavaju se i situacije kada sam npr. otišla sa pratiocem u hitnu pomoć (zdravstvenu ustanovu) i umesto da se doktorka meni obrati, ona se obraća mom pratiocu da vidi šta mi je, što me je doveo, što je po meni jako ružno, jer nas dovodi u niži položaj tj. da budemo neprimetni kao osobe. Za kraj bih istakla da je bitno da se osobe sa invaliditetom zaštite i da se ukaže na poštovanje njihovih potreba. Naime, kroz sistemska rešenja treba da im se omogući da imaju jednaka prava i mogućnosti.